O Meni

Bilo je davno kada sam prvi put prohodala. Tih koraka se ne sećam, ali o tome svedoče slike, i roditelji, koji sada, nadam se, mogu da odahnu kada vide da sam nastavila da hodam pravim putem. Međutim, pre pet godina u decembru, preda mnom se otvorio jedan drugi put – u nešto nepoznato i izuzetno, put kojim je tek trebalo da naučim da hodam. Tada nisam ni slutila da je put koji me je čekao kroz planinu, onaj koji sam odabrala do kraja života.

Zapravo, provodeći svaki letnji raspust u očevom rodnom selu Manjinac u podnožju planine Tupižnice, još od malih nogu, sasvim prirodno sam razvila osećaj pripadnosti i posebne vrste ljubavi prema planinama. Selo je tada još uvek bilo „živo“, pa sam neretko u svojim lutanjima kroz šume i njive sretala ljude. Vraćali bi se traktorima sa njiva, kombajnima sa žetve… I evo, ovog momenta osećam u nozdrvama miris požnjevene pšenice i traktorskih guma. Miris sela, planine, detinjstva.

Danas, Manjinac je selo kojeg skoro više nema. Tek ponegde se začuje pas iz nečijeg dvorišta. Dočekuje gazdu koji se vraća sa njive, a kada padne noć, laje na zvezde… pošto kaldrmom odavno niko ne prolazi. Valjda je zato, kako starim i ja, a i selo, ljubav koju osećam prema njemu, šćućurenom i zaboravljenom u planini, prožeta tugom. Tugom za nečim što izumire.

Sa terase na severnoj strani zgrade u Boru, gradu u kom sam se rodila, puca pogled na grebene Velikog Krša i planinu Deli Jovan. Tamo je i borski Stol. Pozdravim ih svakog jutra, maštajući o njihovoj čistini, dok obavljam jutarnju „plućnu gimnastiku“, u gradu u kom se nedavno otvorila i fabrika sumporne kiseline i nova topionica. Kada trčim, volim da se izgubim u šumama tzv. “crnovrške pruge”, koja vodi do planine Crni Vrh, udaljene manje od 20 km od Bora. Tamo je i Dubašnica.

Ne znam zašto sam čekala baš taj decembar 2010. da se otisnem i „zvanično“ u „planinarske vode“.

Sećam se hladnog i maglovitog decembarskog jutra. Oko mene ljudi, srca velikih kao planina i reči tople kao sunce. Stojimo pred Njegovim Veličanstvom – borskim Stolom. Do tada, od svojih prijatelja planinara često sam slušala o „nagradi“ koja ih čeka na putu do vrha i na samom vrhu. Tada nisam bila planinar. Ali tog decembarskog jutra, meni je planina ponudila Nagradu. Moje je bilo da dođem po nju, da napravim prve planinarske korake, a ovi ljudi će mi u tome pomoći. Neke od njih čak nisam ni poznavala.

Krećemo stazicom koja se penje kroz šumu. Traži put do planine. A ta šuma, kao i planina – iako izuzetna, lepa, možda nije tako srdačna prema strancima, kao što su srdačni ovi ljudi. Za planinu, ja sam tek stranac, koji se drznuo da je osvoji usred zime, kroz alpinistički smer X.

2

Sećam se, do tada, neviđenog prizora. Planina u svoj svojoj veličini, dostojna divljenja i strahopoštovanja, stoji ispred tebe, oči u oči. I još uvek su mi pred očima prijatelji koji mi krče put kroz planinu. Svi smo povezani, i ne samo planinarskim užetom.

Ispred mene je uspon kakav do tada u životu nisam videla, i shvatam koliko sam mala, nevidljiva. Klizave, džinovske stene ne daju mi da vidim nebo. Uski prolaz koji se penje kroz njih. Sneg. I nemilosrdni, olujno jak vetar. Nije toliko strašan dok mu se protiviš. Ali kad staneš – uvlači ti se u kosti i ledi krv u žilama. Ali oko srca je toplo. I onda vidiš pruženu ruku ispred sebe. Jednu, drugu, treću. Čuješ reči podrške. Okrećeš se iza sebe – još toliko ruku te gura napred. Strah više ne postoji, bol u životu nikad slađi, ni hladnoća toplija. Planina ti se otvara.

Znate šta je zanimljivo? Koliko puta ste sebe zapitali u životu: „Šta mi ovo treba?“ Planinari će se sada nasmejati, osećam. To je pitanje koje nam često upućuju oni koji ne mogu ili ne žele da razumeju. E pa, tamo, tog decembarskog jutra, na Borskom Stolu, i do dana današnjeg, ja sebe nisam zapitala. Bolelo je, bilo je teško, vetar nam je prolazio kroz svaku kost na telu; ali vredelo je svakog uzdaha i izdaha, svakog koraka, svakog metra.

Na fotografiji: Mirjana Perić, Milan Vučić, Jovan Saković, Jelenko Todorović, Darko Dragulović, Ljiljana Nikolić, Ivan Ilić, Slobodan, Rile Pupinović i Jelena Dragićević

I eto je – Nagrada. Stojiš na vrhu planine i gledaš njenim očima, okružen svim onim divnim ljudima koji su ti pomogli da „prohodaš“ na ovaj način. Široki osmesi, reči podrške i pohvale, crveni nosevi, sreća i blaženstvo pomešani sa divljenjem i strahopoštovanjem. I vetar, kakav u životu nisi osetio. Ali i to je deo „nagrade“ – podsećanje da ono što istinski vredi, ne možeš dobiti besplatno, bez bola i truda.

Stojiš na oblaku i meditiraš, i odjednom, svi ovozemaljski problemi su tako mali i glupi.

Ako pokušam da vam ovu planinarsku priču približim još malo, u pokušaju da dam odgovor na ono „Zašto“, čije „Zato“ neko nikad neće razumeti, mogu vam reći sledeće.

Svako ima neku svoju „religiju“.

Za Nju, to su markirana i skupa odeća i obuća.

Za Njega, filmovi za starije od 18.

Za Onog, lumpovanje u zadimljenim diskotekama.

Za Ovog Isus.

Za Onog Alah.

A za mene… Ovo je religija.

Na putu kroz planinu, ja sam pronašla svog „boga“. To je želja za životom. A nekako, po meni nema boljeg buđenja života od planinarenja. Od tog decembarskog jutra 2010. godine, do sada, kroz mnogo drugih uspona, planinskih ultramaratona, nizalo se mnogo planinarskih priča. I tek će se nizati. Ova mi je najdraža.

Ovo je i priča o meni.

6 thoughts on “O Meni

  1. Marija

    Divno!
    Tako te dobro razumem…
    Planinarka.

    • Jelena

      Draga Marija, hvala ti! 🙂 Nadam se da ćemo se upoznati na nekoj od planina. Verujem da hoćemo 🙂

    • Ãœbrigens.Selbst ich bin nicht der Meinung, dass der Waffenbesitz der alleinige Faktor für ein ansteigen oder absinken von Gewalt ist.Aber es gibt da einen Zusammenhang, wie wir anhand der von mir eingestellten Beispiele annehmen darf.Ich denke auch, eine gesunde halbwegs austarierte Gesellschaft ist der Sache weit zuträglicher.Aber auch die Waffen in Bürgerhand erfüllen einen vorbeugenden Effekt

  2. Marko

    Bravo Kekec 🙂

  3. Yes, it’s been very powerful for me as well. It really does have a profound effect on your entire day. Thank you so much for watching and sharing your experiences. )

  4. fantomas:Tenho a vaga ideia de que a censura à capa de que fala, „Desfolhada Poruguesa“ em vez de „Desfolhada“, prende-se com o facto de existir já uma canção registada na SPA com esse nome, e quem fizera o registo ter feito a reclamação e os autores terem sido obrigados a alterar o nome da canção.Mas pode dar-se o caso de estar a fazer confusão…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>