Iskustvo i opomena: Kako je zamalo Veliki Krš za trojicu ljudi mogao da postane velika tragedija

Pre tačno dve nedelje, priveli smo kraju još jednu, ali ne i poslednju, radnu akciju na čišćenju i obeležavanju grebena Velikog Krša.

12888505_10208638461789378_2816473205211545237_o

Zapravo, ovu akciju nazvali smo “radno-avanturistička” akcija, jer ćemo je definitivno pamtiti po avanturi i iskustvu koje smo tog vikenda doživeli na grebenu, kada smo, sasvim neplanirano, prenoćili na istom, zbog nemogućnosti da se u jednom momentu, nešto pre mraka, spustimo sa grebena na put. To iskustvo mogli ste da pročitate ovde, a u delu teksta koji sam nazvala “Preživljavanje”, napisala sam: “..ono što smo iskusili na Velikom Kršu, “običan” čovek, kome su planine strane, možda ne bi imao prilike da priča o istom, kad bi se našao u sličnoj situaciji… ako me razumete.”

Nisam verovala da će ta rečenica biti uvod u jednu priču koja se desila ovog vikenda i koja, hvala nebesima i planini, ima srećan kraj. Trojica Borana, sa malo, ili nimalo planinarskog iskustva, od juče slave svoj drugi rođendan, jer su uspeli da prežive, pokušavajući da pređu (još uvek neprohodan u celosti) greben Velikog Krša.

Dok ne podelim sa vama svoje utiske i opomenu, prenosim je u celosti:

Preživeo i pisao: Goran Milenković

Devetog jula u 7 časova krenuli smo iz Bora da penjemo i prođemo Veliki Krš: Milan Stošić, Ljubo Pavlović i ja. Fotografije možete za sada videti na Ljubinoj stranici.

12809854_1233714946642885_728073357_o

Šest casova po polasku našli smo poslednji znak, u smeru ka Gornjanu, u grmlju, sa desne strane: dve obeležene grane, trima paralelnim kružnicama žute i crvene boje. Posmatrali smo susedni vrh i tražili ka njemu pogledom još neki znak, i zaključili, možda pogrešno, da je tu Jelenina grupa sa obeležavanjem i stala.

Dvadesetak minuta pre toga predložio sam Ljubi i Milanu da se vratimo. Uzeo sam bio u obzir dotadašnje utrošeno vreme, dužinu predjene staze, količinu preostale vode i psihofizičko stanje svakoga od nas. Ali, početna ideja, jedna od onih koje mogu da sudbonosno odrede ne samo ishod samog penjanja, nego i poneku od onih kategorijalno viših i dubljih stvari, bila je: da pređemo bezmalo celi greben negde do visine sela Vlaole, da se spustimo niz obronak, koji zapravo nismo ni mogli da vidimo, i koji možda i ne postoji, dođemo na put prema Gornjanu i onda ustopiramo auto ili traktor, koji će nas dovesti na Cepe, ili da jednostavno prepešacimo tih pretpostavljenih desetak kilometara puta do našeg auta. Greben nastavlja dalje, i za to smo dogovarali neki trodnevni poduhvat sa ozbiljnijom organizacijom i spavanjem.

Supstancijalno, ideja, koju smo sa entuzijazmom krenuli da sprovodimo, već je u tom trenutku imala klasični tragediozni predznak. Ići iznad svoje moći, iznad onoga što bi eventualno mogla da dozvoli planina, iznad volje mogućeg. Samo, mi to nismo znali.

Ja sam u jednom trenutku to znao. Milan i Ljuba imali su drugačije ideje. Milan nije hteo da odustanemo od prelaska grebena u celini. I po cenu spavanja na njemu, a Ljuba je predlagao da se spustimo desno, dole prema putu, kroz šumu. U šumi i u grmlju lažna je senka. Jul je, podne je, sparina je velika. Posle petominutog odgovaranja, krenuli su desno, od poslednjeg znaka, vododerinom pod uglom od 60 ili 70 stepeni na dole. Ljuba je rekao da je vododerina drevna staza. U jednom trenutku sam zastao i sačekao da se desi ono što sam i pretpostavio da hoće: kada su se spustili 70-ak metara ispod mene, i kada ih više nisam video, naišli su na liticu. Dalje se nije moglo. Popeo sam se pedesetak metara i izašao nadomak grebena. Oni su imali 150 metara teškog uspona preko stenja, zemlje koja se roni i oborenog drveća, polomljenih grana. Milan izlazi posle 15-ak minuta, iscrpljen. Ljuba posle 25 minuta, u stanju koje nije moglo biti gore. Višesatno penjanje, po suncu, po grebenu u kojem nema nikakve zastite, osvajanje stena, veranje, a potom i neuspešni silazak.

Sada zaista moramo nazad, preko svega sto smo vec prošli. Samo, sada imamo ukupno litar vode, pet sati mukotronog kretanja, sunce nad sobom, i Ljubu koji uporno povraća, ne može dobro da hoda i da se potpuno koncentriše na posebno zahtevnim mestima, sa jakim osećanjem slabosti.

13007210_10208928844048753_3192926261920718213_n

 

Posle sat vremena, ispunjenog dugim pauzama u kojima Ljuba pokušava da se vrati u kakvo-takvo stanje motoričke i mentalne sposobnosti, količina vode iznosi manje od pola litra. Pred sobom imamo najmanje 4 do 5 časova vraćanja po grebenu. Već sam uzeo Ljubin ranac, u kojem, u skladu sa komedijantom slučajem, pored svega ostalog, spava fotografski aparat i teški japanski dvogled iz II svetskog rata. Vodu ostavljamo Ljubi. U tom trenutku više nemam kapi tečnosti u termosu i znam da sam gotovo dehidrirao, sa mučnim intervalima kočenja u leđima i mišićima, što me tera da se presavijam, i sa osećanjem svih saharskih milina u ustima i grudima.

Krećemo se polako, uvek uz Ljubu, sa dugim pauzama. Napadi povraćanja su strašni, fizički iscrpljujući i dodatno dehidriraju organizam. Ipak, Ljuba nas koliko može bodri, kaže da se oseća bolje nakon napada.

Vreme prolazi sporo. Iako ne želim da mislim o tome, negde u uglu svesti pojavljuje se i strah od Ljubinog mogućeg predinfarktnog stanja. Analiziram šta je jeo i pio u toku uspona i kasnije. Stene, ambis, litice i gotovo u takvom stanju neprohodni žbunoviti putevi, i strah, gotovo brišu sva moja ocitovanja dehidracije. Šaram pogledom po stenju: znaci nisu lako vidljivi sa strane suprotne od dolazne, a izgubiti stazu znaci vraćanje i dodatno iscrpljivanje vec načetih snaga. A i ujed poskoka ne bi nam mnogo pomogao…

20160626_082152

 

Hodamo, uporno, a polako se iz pravca Dunava skupljaju crni oblaci. Znam da ne smemo ni po koju cenu ostati na grebenu, bez vode, zaštite od kiše, i sa Ljubom koji je potpuno iscrpljen, i u stanju da se ozbiljno mora misliti o njegovom golom životu. Razmišljam o tome šta ako to mora da bude, i kako i gde organizovati nekakav bivak , obezbediti vodu. Ko će se spustiti, koga treba zvati i preko koga, kako racionalno opisati Ljubino stanje, dati anamnezu.

Greben je, koliko sam ja u prvom susretu mogao videti, kao nebeska pustinja, sa par sklonišnih mesta, i par rupa do kojih je bez ozbiljne opreme i neophodnih veština nemoguće doći. Vreme prolazi, mrak se lagano približava. Hodamo. I hodamo i hodamo. Posle agonijskog puta, četiri sata po izlasku sa Ljubine drevne staze, konačno ulazimo u prilaznu šumu. Kiša već ozbiljno pada. Koliko nas rashlađuje, toliko kvasi tle. Ljubu hvataju grčevi u nogama, od napora. Klizamo se, i uporno hodamo. Kada se na kraju budemo spustili na asfalt, kiša ce stati, a iznad grebena ce se iznova pojaviti sunce. Vazduh je cist tamo gore, vidi se tamno zelenilo bukove sume, pa beli okvir stena, pa kobaltni pokrov neba na Kršem.

Vozim, asfalt isparava, srce mi od napora i iscrpljenosti preskače, gušim se. Ljuba povraća i dalje. Dva dana pred uspon, trčao sam 16 km treninga. Merim se posle toga, vidim: sa svojih 82 kg spao sam na 79.9. Ove večeri, kada sam stigao kuci, vaga pokazuje: 76.8. Planina mi je za dan uzela 5 kg težine.

Sad, Jelena, izvini zbog dugog komentara. A i vi ostali, koji ste, za razliku od mene, planinari, a ne potpuni laici, kao ja. Ovo pišem zbog onih ostalih, koji će se, možda, s pravom uputiti na Krš, ili na neku drugu planinu, i kojima snalaženje na planini i, uopšte, u prirodi nije prva ljubav, ni prvo znanje. Nerealne ideje, manjak ponete vode (nas trojica smo imali 7 litara ukupno), loše odluke, preveliko poverenje u sebe, nedostatak jednog vođe, koji, po mom skromnom mišljenu, mora da bude tu da nadomesti neiskustvo i prevelike želje heterogenih grupa, lako izbrišu sate oduševljenja, uživanja, bodrosti, uranjanja u dubine, lepih razgovora, osećaj divlje moći i snage pri savlađivanju prepreka i prolaženju kroz nepoznato.

Kada sam sinoć konačno uzeo nešto da jedem, požalio sam se mojoj ljubljenoj Jadranki da sam toliko iscrpljen, pre svega psihički, od straha i stresa, da mi jako smeta što jedem za stolom, a ne dole na podu. Toliko mi je smetala sama pomisao na bilo kakvu visinu, u odnosu na bilo šta. I rekao sam joj da sam nameran da dugo pravim pauzu do nekog sledećeg uspona.

Ali, jutros, već jutros, obuhvata me ludilo i oči mi se magle na samu pomisao da ću opet nogom kročiti na stazu i krenuti gore. Ipak, moram reći. Krš nije šala. Na Kršu sam ostvario neke od svojih najkošmarnijih i najopsesivnijih snova, bivajući na mestima kojima me je podvsest samo u snu plašila. Krš nije Stol. Stol je kao igralište sa peskom u dečijem parku, livadica između zgrada. Krš je ispitno polje za snagu, snalaženje, izdržljivost, razmišljanje, odlučivanje. Neverovatno iskustvo, za mene koji se pretežno verem po policama sa knjigama, jedno od najvecih i najvrednijih u životu.

Pročitavši, u jednom dahu, Goranovu priču, nastavili smo da komuniciramo u privatnoj prepisci. Na Kršu sam ostavila, pre svega, dušu, pa onda i korake, u brojnim lutanjima po njemu i pre početka realizacije akcije uređenja grebena tako da sam vrlo lično doživela svaku patnju ovih ljudi, koja je mogla da se završi tragično.

20160625_174148

Kada prvi put izađete iz šume na greben Krša, podignete pogled, a on odluta narednih 11, 12 km, koliko se prostire njegov greben, to je to – omađijani ste. Samo, druga je stvar kada ste planinar i imate iskustva u planini, pa uspete da sačuvate život kada “magija” krene da deluje u neželjenom pravcu. Štaviše.. Goran, Ljubo i Milan doživeli su isto ono što smo i mi pre dve nedelje na Kršu, i jedino što je ishod našeg iskustva ostao bez gorkog sećanja, jeste činjenica da smo mi planinari, i da imamo mnogo više iskustva.

Goranova, Milanova i Ljubina priča je tu da služi kao velika škola i OPOMENA, i ne samo njima, već i svima koji se usude da kroče na Krš i , “omađijani”, „reše“ da ga pređu celog. Uostalom, to je i bio jedan od motiva Goranovog javljanja i ja mu se zahvaljujem. Nisam sujeverna, pa ni posebno pobožna.. ali verujem da je to bio i jedan od motiva zašto su oni preživeli juče na Kršu. Da njihov primer posluži ostalima kao opomena.

Nakon ove priče, osećam neku vrstu odgovornosti. Šta ako sam svojom pričom, slikama, rečima, hvalospevom (svakako zasluženim) o ovoj planini, podstakla još neke ljude da se usude na isto, kao što sam Gorana?

Zato, planinari, i vi koji to niste, pa čak i vi koji ćete se (ili, možda, nakon ove priče, nećete) odlučiti da se uključite u akciju uređenja grebena na Velikom Kršu.. upamtite sledeće:

Veliki Krš nije šala. Kada govorim o njemu i prelasku celog grebena, često upotrebljavam reč “san”, ali on isto tako može biti i nečiji košmar, nečija tragedija. Pa možda i moja.
– Veliki Krš je kao nebeska pustinja. Bez vode, vrlo tehnički zahtevnog terena, samo što to počnete da shvatate tek kad vam slomi psihu.
– Ima svega par mesta za bezbedan silazak sa grebena, i nemojte se usuđivati da nagađate da je to ovaj ili onaj usek, ovaj ili onaj sipar, ova ili ona vododerina.. kad se jednom počnete spuštati niz onaj pogrešni, možda se ne vratite.
– NIKAD nemojte sami ići na Veliki Krš, kao ni na jednu drugu planinu.
– NIKAD nemojte ići na Veliki Krš ni u društvu, ako bar jedan od vas nema iskustva u planini.
– Broj telefona Gorske službe spasavanja je 063 466466, a na 063466463 možete dobiti Jelenka Todorovića, načelnika stanice ove službe u Boljevcu. Potrudite se na nađete i ostale brojeve, imajte na umu i broj policije 192, koji će ih takođe kontaktirati ukoliko vi ne uspete, ili broj lokalnog planinarskog društva, ili bilo kog planinara!

 

7 thoughts on “Iskustvo i opomena: Kako je zamalo Veliki Krš za trojicu ljudi mogao da postane velika tragedija

  1. Slanino-Planinar

    Odličan članak! Napomenuo bih da kada krećete na planinu, u divljinu, napravite plan i javite isti GSS-u a oni će onda znati gde ste i dati vam savet. Srećno i uživajte u prirodi odgovorno!

  2. predrag

    Veliki pozdrav
    Slicno se dogodilo I meni pre par godina na Durmitoru, ostavio nas je vodja puta na cedilu sa malo vode, iskobeljali smo se zahvaljujuci Cesima, hvala im
    A ja Sam iskusan planinar…..

    • Koji li je taj vođa ??? –,, ostavio nas je vođa puta na cedilu sa malo vode ,,? , jel je neznalica ili ste sami pogrešili , kad navodite ,, A ja Sam iskusan planinar,, ? Nešto se tu debelo ne slaže. ISKUSAN PLANINAR UVEK NOSI DOVOLJNO VODE SA SOBOM. A, Vođa koji me ostavi,na cedilu ne zaslužuje sutra ni da se šeta u mom društvu čak ni uređenim parkom , već samo da se javno žigoše.

  3. Ozbiljna opomena. Planina nije sala i nije igranica za decu. Hvala Bogu da su izdrzali i da se relativno srecno zavrsilo. Ne treba da odustanu, ali niko ne bi smeo ovako nepripremljeno i nepromisljeno da srlja u zivotno opasnu avanturu!

    • Hey Sandra,Thanks for taking the time to share your experience.I have wasted soooo many hours on bangin’ my head against the wall with dud programs… now I wont buy anything without reading reviews and yours is one of the best!!Thanks heaps,Andrew.

      • This forum needed shnikag up and you’ve just done that. Great post!

  4. Ja bih ovaj tekst preporucio SVAKOME! Bez i malo šale podelio svima koji se učlane u klub. Uz knjižicu sa OBAVEZOM da pročitaju! Sutra propitivanje.. Nije sve to šala.. Misli covek lako ću. Mogu.. A opasnosti je puno! Misle lako ćemo posle.. SILAZIMO.. Kada samo pomislim na neke od „silazaka“… Mnogo je VAŽNO to sto ste PODELILI ovo iskustvo! Ljudi najčesce stave prelepe fotke sa uspona.. Vrha.. Ali to su TAČKICE u moru.. Nase malene „nagrade“.. Po njima, cesto pogresno cene kako je sve to tako LAKO.. Odes gore i slikaš.. Poneses desetak kg opreme a smanjis vodu.. Recimo.. Gde bas na TU stranu.. Odlican tekst i za mene, koji dugo vec svoje vreme planiram po planinarenju, odličan PODSETNIK! Ovaj tekst bi trebalo da procita SVAKO!!! Ali SVAKO! Veliki pozdrav, Srđan G. (www.planinablog.wordpress.com)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>