Veliki Krš – jedan sasvim drugačiji izveštaj

Ima jedna misao, meni jako draga, koju sam davno pročitala negde, a glasi otprilike ovako.. „Svakim nesaopštivim iskustvom sve se više udaljavaš od onih koji ga nisu doživeli. I posle svakog takvog iskustva sve si više sam”.

Poslednji vikend juna 2016. priredio mi je iskustvo koje nikad neću da zaboravim. Kao i svako iskustvo koje je vezano za planinu, pored toga što nikad neće otići u zaborav, to iskustvo donelo mi je doživotno prijateljstvo sa ljudima s kojima ćete se upoznati u nastavku teksta, podsetilo me je na to koliko nam je zaista malo dovoljno da budemo srećni, i konačno, pokazalo mi je koliko me je planinarenje definitivno promenilo i psihofizički ojačalo, jer, ono što smo iskusili na Velikom Kršu, “običan” čovek, kome su planine strane, možda ne bi imao prilike da priča o istom, kad bi se našao u sličnoj situaciji… ako me razumete.

Planine, pored toga što oplemenjuju čoveka, definitivno ga i uče i pripremaju za mnoge situacije koje vas čekaju van zone konfora. Kao što sam i nadenula naslov ovom tekstu – ovo je zaista jedan sasvim drugačiji izveštaj od onih koje imate priliku da čitate po završetku neke planinarske akcije. I sama planina je drugačija od ostalih – Veliki Krš. Ljudi koji su bili sa mnom na njoj, takođe su drugačiji. Zato ne zamerite što će ovaj izveštaj biti prožet emocijama i jakim utiscima, koji me još uvek ispunjavaju i na momente zbunjuju, i rekla bih – sve opet ponovo proživljavam, uživo, pišući ove redove 🙂

13511945_10209463448453529_7338065085656638436_n
Pošto će, verovatno, ove redove čitati i oni koji nisu upoznati sa motivom ove akcije, na kratko se vraćamo na početak ovog puta, koji je počeo u martu, i srećna sam da još traje. Možda je najbolji opis ovaj, sa fb stranice akcije:

Na desetak kilometara od Bora, istočno od planine Borski Stol, nepravedno zapostavljen i potcenjen, opružio se koliko je dugačak oko 12 km, visok 1.148 m, usamljeni greben Velikog Krša. Predstavlja uzak i nazubljen krečnjački planinski venac blage strane okrenute jugozapadu i veoma strmih stena okrenutih severoistoku. Pa ipak, iako mnogi planinari i ostali zaljubljenici u prirodu radije hrle njegovom komšiji, Borskom Stolu, ovaj lepotan predstavlja jedno od najspektakularnijih mesta u istočnoj Srbiji, s pravom nazvano „Alpi istočne Srbije“.

Sada znate zašto ovaj kraj zovu "mala Švajcarska", a Veliki Krš "Alpi istočne Srbije". Foto: Jelena Dragićević

Sada znate zašto ovaj kraj zovu „mala Švajcarska“, a Veliki Krš „Alpi istočne Srbije“. Foto: Jelena Dragićević

 

Iako vredan divljenja, godinama mu planinari samo mahnu sa Borskog Stola, ili se popnu tek na prvi vrh – ujedno i njegov najviši vrh, na samom izlazu iz šume. Niko se nije usudio, da li zbog nedostatka vremena ili volje, da nastavi dalje, do samih “Vrata”, gde je, grubo rečeno, kraj njegovog impozantnog grebena.

 

Grupa planinara od marta 2016. upušta se, predano, u ispravljanje nepravde prema ovoj planini u istočnoj Srbiji. U skladu sa ličnim obavezama, ali uz napor da svakog vikenda na akciju kreće bar jedna grupa, daćemo sve od sebe da proleća 2016. osposobimo, očistimo i obeležimo stazu Velikog Krša duž čitavog grebena, i tako stvorimo priliku i za druge zaljubljenike u planine, da se upoznaju upravo sa ovom. Verujemo da će to biti jedna od najlepših planinskih staza u severoistočnoj Srbiji.”

Ipak…potcenila sam ovaj prelepi greben. Gledajući ga odozdo i diveći se njegovoj lepoti, nisam razmišljala o tome da ta lepota, gore, može biti jako surova, i da će se taj rok, proleće 2016, pomeriti i odužiti. Doduše, nije samo planina “kriva” za to. Krivi su i ljudi. Nažalost, nema mnogo “ludaka” koji bi napustili komfor svog doma, i u ranu zoru, pre prvih petlova, vikendom, sa alatom i rančevima punih vode, kretali u planinu, i to ne da se “šetaju” i uživaju, već da trpe ozbiljan psihofizički napor, krčeći i uopšte prelazeći stazu onakve terenske konfiguracije.

Srećom… postoji nekolicina takvih “ludaka”, poput mene.. I zahvaljujući njima, ova akcija živi. Zahvaljujući njima, ne sanjam samo ja san o uređenju i prelasku celog grebena Velikog Krša.

Ovog puta, da nisam sama u ovome, pokazali su mi prijatelji iz PEK “Gora” i PD “Žeželj” iz Kragujevca. Obećala sam im da ih neću mnogo hvaliti i veličati. Zapravo, zamolili su me da ne činim to jer oni ovo rade iz iskrene želje da taj san postane java, jer Veliki Krš to zaslužuje, jer planinari to zaslužuju; ali, plašim se da ću do kraja izveštaja ipak izreći dosta reči hvale, i zahvalnosti ovim ljudima. Jer, da nije bilo njih (i takvih poput njih), Veliki Krš bismo gledali samo sa Borskog Stola.

I kako da ih ne hvalim?! Andrej, Nikola, Sale, Rile i Časlav su krenuli čak iz Kragujevca kako bi se uključili u akciju. Da stvar bude još bolja, ova akcija bila je njihova inicijativa. A biću iskrena.. polako sam počela da se povlačim i ne zovem više ljude da krčimo greben, jer je sve manje ljudi bilo spremno na tako nešto. A onda mi se javio Andrej, i rekao da su oni spremni da dođu, i da ostavimo srce tamo, čisteći i markirajući greben.

I konačno je došla ta subota, 25.6. Srećna sam, pakujem ranac, dolaze mi dragi prijatelji, jednako ludi i strastveni u ovoj ideji, i konačno će opet ljudska noga kročiti na greben Velikog Krša. Međutim.. nije baš sve tako idealno 🙂 Od početne zamisli da iz Bora krenemo oko pola devet, i da na grebenu budemo oko 10h, spletom okolnosti na greben krećemo tek u podne. Šta je – tu je. Sunce upeklo, već smo ogladneli, ali bitno je da nas ne napušta optimizam.

Da neće biti lako, uverili smo se odmah na početku, kroz šumu koja je jakim usponom vodila ka grebenu. Foto: Andrej Ivošev

Da neće biti lako, uverili smo se odmah na početku, kroz šumu koja je jakim usponom vodila ka grebenu. Foto: Andrej Ivošev

Grabimo kroz šumu ka grebenu. Drugari mi ukazuju tu čast da obeležim prve markacije, ali ispostaviće se da su momci mnogo brži od mene, te da se ne bi suviše zastajkivalo, rado prihvatam džentlmensku ponudu Saleta da on preuzme koficu sa farbom. Staza ima jak uspon, velika je vlažnost vazduha, jako je sparno, i jedva čekam da izbijemo iz šume na greben.

I, tu smo! Krišom gledam lica mojih drugara, i srce mi ispunjava neizmerna sreća zbog onoga što vidim. Isti sjaj u očima kakav i ja imam kada govorim o Velikom Kršu. Gledam ih kako stoje na grebenu, gledaju Veliki Krš, pričaju o njemu, uživaju u pogledu koji se pruža na Borski Stol, Mali Stol, Vizak, Mali Krš…

Jedna sasvim drugačija perspektiva Borskog Stola, sa vrha Velikog Krša. Foto: Andrej Ivošev

Jedna sasvim drugačija perspektiva Borskog Stola, sa vrha Velikog Krša. Foto: Andrej Ivošev

Kažem sebi: “budi srećna što imaš ovakve ljude oko sebe, što nisi sama, i ne “sama” samo u ovoj akciji uređenja staze na grebenu..”

Nakon slikanja, nastavljamo dalje. Vrlo je teško odupreti se lepoti. Možda bismo najradije ostavili farbu, skinuli rančeve, i jednostavno seli dole i dočekali suton posmatrajući “svet” odatle, ili izlazak Sunca… ali, znamo zašto smo ovde. A znam i da reči za ono što smo videli i doživeli na grebenu ovog vikenda, jednostavno nisu dovoljne.

Rile, izuzetan planinar i još bolji čovek :) Foto: Andrej Ivošev

Rile, izuzetan planinar i još bolji čovek 🙂 Foto: Andrej Ivošev

Dare, Rile i Sale meditiraju na jednom od vrhova. Foto: Andrej Ivošev

Dare, Rile i Sale meditiraju na jednom od vrhova. Foto: Andrej Ivošev

Kao što slike nisu dovoljne da dočaraju lepotu koja se krije gore, tako ni ove reči koje sam ispisala, ni najmanje ne dočaravaju naše utiske. I to me malo ljuti. A u ovom trenutku, napisala sam 1.110 reči! Zato, privodim ovaj izveštaj kraju.. Reći ću samo da smo celog dana na grebenu krčili neprohodno rastinje, zavlačili se, provlačili, padali, markirali.. a onda i bivali nagrađeni ovakvim prizorima od planine, svaki put kad bismo se izvukli iz neprohodnog dela na čistinu. Uostalom, slike su najbolji izveštaj i razlog zašto ovo radimo:

Trag na Kršu ostavili su retki. Ima nas svega desetak, a sada su taj trag, u svakom smislu reči, ostavili i prijatelji iz PEK "Gora" Kragujevac :) Moja zahvalnost za njihovovu inicijativu da markiramo greben, farbom koju su oni kupili, je neizreciva. Foto: Andrej Ivošev

Trag na Kršu ostavili su retki. Ima nas svega desetak, a sada su taj trag, u svakom smislu reči, ostavili i prijatelji iz PEK „Gora“ Kragujevac 🙂 Moja zahvalnost za njihovovu inicijativu da markiramo greben, farbom koju su oni kupili, je neizreciva. Foto: Andrej Ivošev

Džoni nije ispuštao makaze iz ruku! :)

Džoni nije ispuštao makaze iz ruku! 🙂

Foto: Andrej Ivošev

Foto: Andrej Ivošev

Mali Stol, Vizak i Borski Stol ovako izgledaju sa Velikog Krša :) Foto: Andrej Ivošev

Mali Stol, Vizak i Borski Stol ovako izgledaju sa Velikog Krša 🙂 Foto: Andrej Ivošev

Andrej, inicijator ove nezaboravne radno-avanturističke akcije, ispred PEK "Gora" Kragujevac :)

Andrej, inicijator ove nezaboravne radno-avanturističke akcije, ispred PEK „Gora“ Kragujevac 🙂

Olimp, Prokletije, Durmitor...? Ne, Veliki Krš i Rile na jednom od vrhova! :) Foto: Andrej Ivošev

Olimp, Prokletije, Durmitor…? Ne, Veliki Krš i Rile na jednom od vrhova! 🙂 Foto: Andrej Ivošev

20160625_174148

A evo i statistike:
2016-06-27_1011
13555757_10207775567161876_1762453705_o

Samo… nema tih slika koje mogu da opišu četiri situacije, ili stanja – bolje je da to tako nazovem, zbog kojih ću upravo čuvati ovaj vikend u sećanju, dok god sam živa. Nazvaću ih: Preživljavanje, Osvešćenje, Gora, Sreća.

Preživljavanje.

Neću mnogo komplikovati sa objašnjavanjem, a verujte, o ovom iskustvu bih mogla da napišem poseban izveštaj, u obimu romana. U jednom momentu, par sati pre mraka, pokušali smo da siđemo sa jedne tačke na grebenu dole, niz severoistočnu stranu. Možda ipak imam sliku da (pokuša da) dočara šta smo proživeli.

Foto: Andrej Ivošev, Paint Editor: Jelena Dragićević :D

Foto: Andrej Ivošev, Paint Editor: Jelena Dragićević 😀

Crna putanja je naš prvi pokušaj spuštanja. To spuštanje pratilo je provlačenje, klizanje, puzanje, kamenje koje se ronilo, lijane, busenje, jako gusto rastinje… sve do litice koja nas je osujetila u našoj nameri – da dođemo do puta, gde nas čeka automobil sa stvarima, kako bismo noćili u školi u Gornjanu. Crvena putanja je pakleni povratak tom istom putanjom, natrag na greben. Ovom prilikom, i sada, ovako javno, moram da pohvalim Andreja, koji je bio naš glas razuma i ohrabrio nas u odluci da se vratimo na greben, i za dobro svih nas, tamo i prenoćimo. Napravili smo bivak (naravno, nismo mogli da spavamo), založili vatru, i, iako bez rezervne odeće, i sa svega pola litra vode ukupno (!), noć proveli u priči, smehu, uz vatru i vetar, i dosta ćutanja između 1 i 4:15, kada je počeo da nas savladava umor. I znate šta? Nijednog trena, niko od nas nije izrazio nezadovoljstvo i slabost duha. Svi smo bili kompaktni, i s obzirom na okolnosti, odličnog stanja. A znate li zašto? Planina nas je tome naučila. Kao što rekoh na početku teksta, ona ne samo da nas oplemenjuje i čini boljim ljudima, već nas i jača i sprema za izazove van zone konfora. Samo zahvaljujući mentalnoj i fizičkoj snazi koju smo stekli zahvaljujući planinarenju, mi smo danas ovde gde jesmo, živi i zdravi.

 

Osvešćenje.

Ovo stanje ima veze sa potcenjivanjem Velikog Krša, koje sam spomenula na početku. Kada smo se spustili sa planine, mnogo smo pričali o njoj. I ono što su mi drugari iz PEK „Gora“ Kragujevac rekli, to sam, konačno i nerado, i samoj sebi priznala: ovo je OGROMAN poduhvat. Biće potrebno još mnogo (u pitanju su desetine) akcija. Ima li toliko ovakvih ljudi, poput njih, da se to i ostvari? Ne znam… Ali, ne odustajemo! Jer, kao što sam mnogo puta spomenula – Veliki Krš krije grebensku stazu koja je najlepša i jedna od najsurovijih na ovom području. I nije za svakog. I baš zato, neću odustati od njega.

20160625_161939

 

Gora.

Definitivno najlepši utisak koji nosim sa grebena, jeste „krštenje“ možda najlepšeg vrha na Velikom Kršu! Moji prijatelji Andrej, Rile, Nikola, Časlav i Sale su odlučili da ovom vrhu, na 1.080 mnv, daju naziv „Gora“, po imenu njihovog planinarskog kluba! Dragi prijatelji, to ste i zaslužili! I želim vam još puno uspona na Gorin Vrh! Izvešćemo ih zajedno 🙂 Do tada, evo slika sa Gore 🙂

Najlepše rađanje Sunca ikada, sa tek krštenog vrha na Velikom Kršu i možda jednog od najlepših - "Gora" :)

Najlepše rađanje Sunca ikada, sa tek krštenog vrha na Velikom Kršu i možda jednog od najlepših – „Gora“ 🙂

Sale i Dare meditiraju na Gori :)

Sale i Dare meditiraju na Gori 🙂

S leva na desno, Časlav, Rile, Dare, Sale; dole Džoni i Andrej. Hvala vam za nesebičnu pomoć! :)

S leva na desno, Časlav, Rile, Dare, Sale; dole Džoni i Andrej. Hvala vam za nesebičnu pomoć! 🙂

Sreća.

Pošto smo prenoćili na grebenu bez vode, odeće i sa vrlo malo hrane, umorni i malaksali, u nedelju u 4:30 nastavljamo grebenom, do prve sigurne tačke za spust (zelena putanja na slici gore). Iako i dalje raspoloženi i vedrog duha, ne možemo kriti da smo bili fizički slabi (govorim u svoje ime), i u pojedinim trenucima, maštala sam o samo jednom gutljaju vode. Samo mi je to trebalo i ništa više. Kada smo se, konačno, spustili u šumu i našli stazu ka putu, našli smo izvor vode. Hladne, pitke, divne vode. Ne mogu da vam opišem našu sreću kada smo na kolenima točili vodu u flaše, i počeli da otpijamo prve gutljaje… tada je Nikola rekao nešto što je tako jednostavno i istinito: „eto zašto planinarimo. Da se podsetimo koliko je malo dovoljno da budeš srećan“. I zaista, u tom momentu, za mene kao da je svet stao: mi u šumi, iznad nas surovo lepi Veliki Krš, i izvor vode pod našim kolenima. Neverovatno je to koliku zahvalnost i sreću smo osećali dok smo pili vodu nakon svega što smo proživeli. Možda je u tom momentu neko, dole u gradu, bio srećan jer je dobio na kladionici, neko jer je naplatio posao, neko jer je dobio vredan poklon, neko jer se najeo dobro.. ali mi smo bili srećni jer smo živi, jer smo zdravi, i jer nakon svega što smo proživeli, malaksali pijemo vodu posle dužeg vremena. I takav osećaj ništa ne može da zameni.

13438846_10209476142530873_6774000825522288922_n

Ovim mislima završavam ovaj poduži izveštaj i izvinjavam se što je potrajalo…ali verujte, ovo je najkraće, koliko je moglo da bude. Jednostavno, o ovom poslednjem vikendu juna 2106, mogla bih da napišem roman.

Možda i hoću 😉

Još jednom veliko hvala i veliki pozdrav Andreju, Riletu, Džoniju, Saletu, Daretu i Časlavu, koji je izbrisao fb nalog (njemu još jedno bravo zbog toga!) 🙂

20160626_082152

3 thoughts on “Veliki Krš – jedan sasvim drugačiji izveštaj

  1. Bravo!

  2. Svaka čast ljudi!

  3. Daniel

    Pozdrav Jelena, radi li se još na Kršu, dokle ste stigli? Je li san ostvaren? Veoma sam zainteresovan da dođem i bar vidim na kratko veliki krš a i prošetam se njime, možda i ppmognem ako akcije još traju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>