Od sna do jave ili: Akcija uređenja staze na Velikom Kršu

Na desetak kilometara od Bora, istočno od planine Borski Stol, nepravedno zapostavljen i potcenjen, opružio se koliko je dugačak, 9 km, visok 1.148 m, usamljeni greben Velikog Krša. Predstavlja uzak i nazubljen krečnjački planinski venac blage strane okrenute jugozapadu i veoma strmih stena okrenutih severoistoku. Pa ipak, iako mnogi planinari i ostali zaljubljenici u prirodu radije hrle njegovom komšiji, Borskom Stolu, ovaj lepotan predstavlja jedno od najspektakularnijih mesta u istočnoj Srbiji, s pravom nazvano „Alpi istočne Srbije“.

Iako vredan divljenja, godinama mu planinari samo mahnu sa Borskog Stola, ili se popnu tek na prvi vrh – ujedno i njegov najviši vrh, na samom izlazu iz šume na greben. Niko se nije usudio, da li zbog nedostatka vremena ili volje, da nastavi dalje, do samih “Vrata”, gde je, grubo rečeno, kraj njegovog impozantnog grebena.

Grupa planinara iz istočne i južne Srbije od marta 2016. upušta se, predano, u ispravljanje nepravde prema ovoj planini u istočnoj Srbiji. U skladu sa ličnim obavezama, ali uz napor da svakog vikenda na akciju kreće bar jedna grupa, daćemo sve od sebe da proleća 2016. osposobimo, očistimo i obeležimo stazu Velikog Krša duž čitavog grebena, i tako stvorimo priliku i za druge zaljubljenike u planine, da se upoznaju upravo sa ovom. Verujemo da će to biti jedna od najlepših planinskih staza u severoistočnoj Srbiji.

Veliki Krš

Veliki Krš

Ove redove sam ispisala večeri 24. Februara, gotovo u transu, dok sam, žureći, privodila kraju otvaranje fejsbuk stranice kao zvanične inicijative, informacije, poziva…zvanične želje koju sam dugo čuvala u sebi: da uredimo stazu duž čitavog grebena Velikog Krša, dugog skoro devet kilometara. No, nije to bila impulsivna (re)akcija. To je nešto što mi dugo ne da mira.

Onog momenta kad sam prvi put sa Borskog Stola preletela pogledom preko grebena Velikog Krša, rekla sam sebi: ja moram ostaviti korak tamo gde mi pogled seže.

Borski Stol korakom, Veliki Krš pogledom

Borski Stol korakom, Veliki Krš pogledom

Bila sam na Velikom Kršu posle toga, tek do prvog vrha – ujedno i najvišeg, na samom početku grebena, ali svaki put kad bih se vraćala u podnožje, srce je htelo natrag, skroz do kraja! Da li biste ostavili šoljicu omiljene kafe ispijenu do pola? Prekinuli trčanje baš kad ste probili i pobedili onu krizu na dvadesetom kilometru i sada možete duplo više?

Ima nešto u ljudima da gaze granice u sebi i pred sobom, i rekla bih, to potiče iz urođene potrebe čoveka da oseti moć. No, ova moć nema veze sa onom koja ide ruku pod ruku sa sujetom. Bar za mene – sujeti na planini nema mesta. Ova želja, da očistimo ceo greben Velikog Krša, izvire iz iskrenog verovanja da to ova planina zaslužuje: da je pokažemo planinarskoj porodici širom Srbije, da je upoznamo, da ostavimo korake i srca na njoj, a ne samo pogled, kao sa ove tačke, negde na Borskom Stolu.

Pogled na Veliki Krš i planinarski dom sa Borskog Stola

Pogled na Veliki Krš i planinarski dom sa Borskog Stola

Dakle, krenuli smo. Nema natrag. Iz dana u dan javljaju se planinari i drugi ljudi bliski planinama koji pružaju podršku. Ima ih sa svih strana – od Novog Sada do Vladičinog Hana. Polažu nadu da će i oni moći da se priključe akciji, ako organizuju prevoz iz svojih gradova. Ustuknem i pomislim kako ni u ludilu nisam sanjala da će ovo toliko daleko dogurati. Ipak, da bismo mogli da prihvatimo njihovu pomoć, moramo obezbediti osnovne uslove: hranu – dok budemo ostavljali dušu gore, i smeštaj. I pošlo nam je za rukom! Lokalna borska pekara Premium i osnovna škola u Gornjanu imale su sluha za našu inicijativu. Misle da je ovo lepo što radimo. Hvala od srca Draganu i Branimiru – moja gospodo, vi ste primer za sve ostale koji samo na novac misle i samo novac traže, a tragovi im smrde nečovještvom! Čekaj, to je druga izreka.. mada, itekako se može primeniti i na ovu situaciju.

Elem, kad smo kod izreka, ima i ona: Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka! Naše oružje nije tako svijetlo, a ni oštro – snalazićemo se, svako će nositi ono čime raspolaže. Ali imamo volju, i to kakvu! Možda će se ispostaviti da ja neću uspeti da se uhvatim u koštac sa trnjem i šibljem koje treba seći, ali dovoljno sam jaka da mogu nositi planinarski ranac pun vode i hrane za moje sapatnike u ovoj misiji.

as

Patićemo, znam to. Više puta sam, na planinskim ultramaratonima, dospevala u ono stanje uma i duha kada sve što osećate u tom momentu očaja, možete da pretočite samo u jedno pitanje: “zašto mi je ovo u životu trebalo?!” Sigurna sam da ćemo u jednom momentu zapitati to sebe. Stajaćemo na grebenu, možda već gladni i dehidrirani, bolnih mišića od nošenja alata, izgrebani i krvavi, a pred nama prava mala prašuma od šiblja i grmlja koje treba iseći i skloniti. To ćemo nekako uraditi, posle nekoliko sati mukotrpnog rada. A onda se treba spustiti dole. Pa sutradan opet gore… Prijatelji, da li ste sigurni da ovo i dalje želite? 🙂

Ja jesam. Znala sam to čim sam, kažem vam, sa Borskog Stola videla Veliki Krš kako usamljen leži a u dole, u skutima, krije bajkovito selo Gornjane.

Fotografija preuzeta sa sajta seoskiturizambor.wordpress.com.

Fotografija preuzeta sa sajta seoskiturizambor.wordpress.com.

Ove redove, inače, pišem pred prvu radnu akciju. Biće nas petoro ili šestoro ovog puta. Nekad će nas biti i troje, nekad desetoro. Ali, dok god idemo tamo, znam da ova želja neće zarasti u grmlje na grebenima Velikog Krša.

Kada bih pokušala da napravim SWOT analizu ove inicijative, pod stavkom “šanse” našle bi se i mogućnosti za seoski turizam sela Gornjane, i otvaranje jedne nove planinarske staze (koju moj planinarski klub i planira da prijavi planinarskom savezu Srbije kada ovo dovedemo do realizacije), približavanje planinarenja Boranima kroz još jednu planinu dostupnu ljudima, pored Borskog Stola, mogućnost za paraglajding.. i tako bih mogla do sutra. No, da krenemo sa prvim korakom, i prvim isečenim grmom, još koliko u subotu.

Na ovom mestu ću pisati detaljne izveštaje sa akcija, praćene fotografijama. Do prve akcije ostalo je još vrlo malo, ako mart ne reši da nam pošalje onu Baba Martu i rastera nas kao miševe sa grebena.

Hvala vam na podršci, i nadam se da će je biti dok ne posečemo i poslednji pedalj na grebenu. A onda ćemo se svi skupiti, i položiti svoje korake i srca duž čitavog grebena Velikog Krša, a zatim dole, u podnožju, napraviti skromnu proslavu, uz planinarski pasulj i logorsku vatricu. Zaslužićemo to, znam 🙂

Zlatna polja u podnožju Velikog Krša, jul 2015.

Zlatna polja u podnožju Velikog Krša, jul 2015.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>