Pismo Aleksi ili: Da se ne zaborave prvi planinarski koraci

Kad jednog dana postanem majka, čim to malo biće prohoda, povešću ga kroz proplanke i doline, pustiti da se isprlja i oklizne, pa nek malo i pokisne. Odvešću ga do planinskih grebena i vrhova tako lepih da će, kada malo odraste, sam tamo nalaziti inspiraciju za sve što ga čeka „dole“, kad se prizemlji. A kad smo kod visina i prizemljenja.. nije li to čudno – ali, one „ljudske visine“ ne opstaju na planinskim visinama. U zoni preko 1000 mnv ego prosto ne može da preživi.

Još nisam majka, ali, sasvim neplanirano, pružila mi se prilika da prošle nedelje sa svojim momkom povedem jedno malo biće u planinu. To je bio sasvim drugačiji doživljaj planine za mene i Milana. Za Milanovog sestrića Aleksu – prvi. Ima jedna misao, meni jako draga, koju sam davno pročitala negde a glasi otprilike ovako.. „Svakim nesaopštivim iskustvom sve se više udaljavaš od onih koji ga nisu doživeli. I posle svakog takvog iskustva sve si više sam”.

Aleksa je tek napunio 4 godine. I ne znam da li će se sećati svog prvog planinarenja kroz nekoliko godina.. Kad bude bio mladić ili odrastao čovek, još teže. Još uvek ne govori kako treba. Ne razume značenje većine reči. Spava sa cuclom, i još uvek miriše na bebu. Plašim se, dok bude progovorio kako treba, neće se više sećati tog dana na planini, i neće moći to iskustvo da saopšti onima koji ga nisu doživeli. Zato, uzimam ovaj virtuelni list papira i pišem mu pismo, koje će, nadam se, otvoriti i pročitati onda kada dođe vreme za to.

Dragi Aleksa,

Ne znam koliko ti je sada godina. Molim te, kada pročitaš ovo pismo, pozovi me i reci mi to. Do tada, reći ću ti da ga ja tebi pišem 23. Januara 2016. godine. A ti si tek napunio 4 godine.

Tako si mali i bespomoćan. Još uvek ne govoriš kako treba, ne znaš sve reči. Ne zadaješ brige svojim roditeljima i bakama i dekama za stolom, jedeš uglavnom sve što ti se stavi na tanjir. Doduše, uz malo natezanja sa njima. Ne drži te mesto, pa se u pola zalogaja udaljiš od stola i odeš u sobu po pištoljčić i pucaš u mene kad sam tu, ali zato ujka Miško ima dobru strategiju – zapreti ti da će baciti u vatru tvoje igračke, i ti se odmah vratiš za sto. Nemoj da se ljutiš na njega, on ti želi samo dobro.

I mnogo ga voliš. Prošle nedelje nisi izlazio iz njegovog krila. Sediš sa cuclom u ustima i ručicama oko njegovog vrata, i govoriš mu: “Moj Misko. Ti si moja beba”. Spavaš sa cuclom, a kad je nema u blizini, odlična zamena je i palac u ustima. E, sa tim palcem u ustima, ti si zaspao, premoren, i znam to – srećan, na zadnjem sedištu automobila u povratku sa Besne kobile. Bilo je to tvoje prvo planinarenje.

Ne znam da li možeš da se setiš. Molim te, pokušaj. Imaš album sa slikama, možda ti probude sećanja. Bio je to 14. Januar 2016. Veče pre toga, saopštili smo ti da te vodimo na planinu. Znao si da je ujka Miško iskusni planinar, ali, pitam se da li si tada znao šta to znači. Te večeri si me pitao: “a što je panina tako veika?” Nisam znala odgovor na to pitanje. Ali zato sam ti rekla da ćeš sutra i ti biti kao ujka Miško, pravi planinar, i u tvojim dečijem pogledu mogla se videti ona iskonska dečija radost. Mama ti je ranije pokazivala slike sa ujakovih ekspedicija, i u tvojoj maloj glavi, ti si to razumeo na svoj način i divio mu se.

Ujka Miško na Olimpu, septembar 2015.

Ujka Miško na Olimpu, septembar 2015.

Te večeri si zujao po kući i stalno ponavljao kako ideš na “paninu”. Onda si probao da obuješ ujka Miškove gojzerice. Naravno, tvoje stopalo, manje od moje šake (a veruj mi, imam malu šaku), nije moglo da se makne u preteškoj za tebe alpinističkoj cipeli. Mogao si da sedneš u nju. Nezadovoljno si se izvukao iz gojzerica, i rekao: “meni Misko kupi takve kad budem veiki”. Onda si spakovao svoj mali ranac u koji može da se smesti možda kilo jabuka. Pred spavanje si došao kod mene, istresao sve iz ranca da mi pokažeš kako si sve uredno spakovao sa bakom: flašicu vode, nekoliko štrudlica, jabuku, kroasan. Pomogla sam ti da opet spakujemo ranac, ti si zatražio svoju cuclu i otišao srećan na spavanje.

A jutro na planini tog dana… kao da je samo tebe čekalo. Tirkizno plavo nebo, bez daška vetra, i u daljini, Besna kobila koja čeka da je “uzjašeš”. Hvala planini što nije bila surova i jedno novo iskustvo malog bića koje tek upoznaje svet nije pretvorila u traumu, učinivši, možda, da joj zauvek okrene leđa.

Krenuli smo. Svako je nosio svoj ranac na leđima. Ujka Miško ti je ponovio – ako ti se piški, ako si gladan, žedan, ako si se umorio, ako te bole nogice i ne možeš više da hodaš – kaži! Samo nemoj da ćutiš.

Držali smo te za ruke, naizmenično. Možda je to bilo moje i Miškovo najsporije planinarenje ikada, ali veruj mi, najlepše. Radost zbog činjenice da ti otvaramo vrata jednog sasvim novog, prelepog sveta, našeg sveta.. da praviš prve planinarske korake, zasenjivala je onu radost i opijenost samom planinom. Tako sam ponosna na tebe! Ti, sa samo 4 godine, koji još uvek spavaš sa cuclom, krenuo si velikim i važnim koracima tog dana. Ako sada već imaš planinarsku opremu u svom ormaru, i već planiraš uspon sledećeg vikenda, znaćeš vrlo dobro na šta mislim, a ja ću znati da moja radost nije bila uzaludna.

Pokušaj da se vratiš u taj dan. Idemo polako, a pred nama se nižu pejzaži od kojih ti srce staje. Hodam, preplavljena onim posebnim osećajem sreće i spokoja kakav se samo na planini nalazi, i krišom spuštam pogled na tebe. Gledam tvoje male korake i crven nosić, i pitam se, kako je tebi? Kako ti doživljavaš ovo? Da li si i ti ovako srećan? Eh, kad bi samo mogao da govoriš lepo, pa da mi kažeš.

Sećaš li se ovog mesta? Tu smo napravili prvu pauzu. Tad smo imali već sat vremena hoda u nogama, a ti se nijednom nisi požalio! Nije ti bilo hladno, nisu te bolele noge. Možda si nas i lagao, ne znam. Ogladneo si, a ova stazica kroz četinarsku šumu je predstavljala savršeni kutak da pojedeš svoj kroasan dok upijaš svaki delić lepote. Na tom mestu smo ti rekli i da nije lepo bacati đubre i ambalažu u planini. Tako se planina uništava, neće je više biti. Ti si nas gledao svojim krupnim očima, promrzlog, slinavog nosića, i mislim da si upamtio to i razumeo.

Rekli smo ti da, s druge strane, slobodno možeš da baciš koru banane, otpadak od jabuke ili bilo kog drugog voća i povrća. To je došlo iz prirode, to je sama priroda, i ti ga na taj način vraćaš prirodi, ne ugrožavaš je. A usput ćeš nahraniti i bubice, ptičice, i poneku zverku.

Kad smo kod zverki…

Insistirao si da ponesemo pištolj. Možda ima vukova i medveda, mogu da nas pojedu. Nismo imali izbora, povinovali smo se tvojoj želji. Kako je Miško bio zauzet brisanjem tvog nosića i nošenjem tvog ranca u jednoj ruci, dok te je drugom vodio, ja sam bila naoružana. Videli smo i vučje tragove, a ti si rekao da je to došlo neko dete i otisnulo namerno šape (nisam te baš razumela.. ) da nas uplaši. Ujka Miško ti je odgovorio: “Kakvo dete?! Nema dece ovde Aleksa, deca su sada u svojim kućama ili u školi, ušuškana, igraju se s igračkama. Ti si jedino dete ovde, ti si najhrabriji”. Pogledala sam te i potvrdila Milanove misli, a ti si se smešio i, tako mi svega, iz očiju ti je isijavao ponos.

Vrh Besne kobile se već počeo prikazivati, više ne pamtim koliko smo već hodali.. a i ti sa nama! Nijednom se nisi požalio niti zatražio ujka Mišku da te popne na leđa. Ali ovde smo insistirali. Ipak nas čeka još pešačenja, a treba da čuvaš snagu za sam vrh.

Bio je izazov nositi te na leđima jer je staza bila prekrivena debelim slojem leda, preko kojeg je napadao sneg, tek toliko da je pokrije. Možda sam bila dosadna Mišku, jer sam ga na svakih pedeset metara molila da te spusti, jer.. ako se oklizne i padnete, ti bi mogao opasno da se povrediš. No sve je prošlo dobro.

I konačno izlazimo iz šume na greben. Planina se otvara, nebo ima prelepu, tirkiznu boju, a sneg je napadao taman toliko da tebi pruži radost i dopusti ti da sam gaziš po njemu. “Nije li lepo, Aleksa? Pogledaj ovu lepotu oko sebe. Ovamo je Besna kobila, gde idemo, a desno Šuplja padina.” A ti bi samo govorio: “Da. Da”. Gledam u tvoje male korake, crvene obraze, gledam kako se smešiš i slušam kako dišeš, i osećam žal što ne možeš da mi kažeš kako se osećaš, da čujem tvoj doživljaj planine. Još si mali. Ali vidim da si srećan i da ovo neće biti tvoje poslednje planinarenje.

Neposredno pred sam vrh, planina je rešila da ti ipak pokaže kako nije baš uvek lako hodati po njoj i poslala vetar, jači nego što si ti sa svojih 20ak kila. Milan te je pridržavao da te vetar ne obori dole, a ti si još više ubrzavao korak kako smo se bližili vrhu.

Zaustavio si se na desetak metara pred samo obeležje na vrhu. Drago mi je što sam uspela da uhvatim taj momenat. I sada, par nedelja nakon toga, pitam se šta ti je tada bilo u glavi. O čemu si razmišljao, šta bi nam rekao.

A onda si potrčao. Pa si se sapleo, ustao i nastavio.

I stigao. Evo te na vrhu Besne kobile sa tvojim ujka Miškom i sa mnom. Vetar je bio jak, ali sam ipak, dižući ti ruku visoko gore, mogla da čujem tvoj glasić nošen istim: “Ja sam p(r)avi p(l)aninar!” Jesi, Aleksa. Jesi. 🙂

U povratku si spavao sa palcem u ustima na zadnjem sedištu. Par puta bih se okrenula sa suvozačkog mesta, gledajući te tako majušnog i slabog, a u isto vreme tako velikog i hrabrog! Da li smo tog dana, na planini, mi tebe naučili nečemu, ili si, ipak, ti naučio nas?

 

 

One thought on “Pismo Aleksi ili: Da se ne zaborave prvi planinarski koraci

  1. sdf

    My brother recommended I might like this website.
    He used to be totally right. This publish actually made
    my day. You cann’t believe simply how a lot time I
    had spent for this info! Thanks!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>