Vodopad Damjanik (ili: južnije NIJE tužnije)

Ovo nije tekst o (de)centralizaciji Srbije, o neravnomernom (neravnopravnom, ako hoćete) razvoju pojedinih delova naše zemlje. Ovo je samo jedan u nizu tekstova, inspirisanih sopstvenim iskustvom, koji svedoči o lepoti i sreći južne Srbije kada se malo skrene sa puteva nerazvijenih i zaboravljenih opština, gradova i sela, u njihove čudesne šume, čarobne grebene, planine koje oduzimaju dah, veličanstvene vodopade.

Kao što ništa lepo u životu ne dolazi tako lako, isto je i sa vodopadom Damjanik. Koji god put izabrali – iz Vranja, odakle vam treba oko 30 minuta do odvajanja za selo Nesvrta, ka Krivoj Feji; ili iz Vladičinog Hana, odakle ostavljate i selo Gramađe sa desne strane, i odvajate se levo, ka mestu gde reka seče put – spremite se da na ovoj turi stavite, pre svega, svoju mentalnu snagu na probu, jer će na jednom delu puta biti izazvani vaše čojstvo i junaštvo. Ukoliko izaberete put koji smo izabrali Milan i ja, test vaše izdržljivosti čekaće vas u samoj „utrobi“ planine, dok uzvodno gazite Jelašničku reku ka svom cilju – vodopadu Damjanik.

Poslednji znak civilizacije, jednu od najstarijih hidroelektrana u Srbiji, kapaciteta oko 500 megavat-sati, ostavljamo već na samom početku našeg putešestvija.

2

Dežurni radnik u centrali je nesebično podelio sa nama njenu istoriju: nastala je od dve turbine, koje su dobijene kao odšteta od Nemačke posle I svetskog rata. Instalirane su u centralu 1924.godine, koja još uvek radi.

Od hidrocentrale nastavljamo strmom stazom koja se penje do male zgrade, „zatvaračnice“. Nedaleko od nje nalazi se izvor hladne, planinske vode, prvi u nizu. Od ove tačke, hodamo betonskim cevovodom koji dovodi vodu iz Jelašničke reke do turbina.

3

Prvi test vaše mentalne snage sačekaće vas nakon 30-ak minuta hoda. Pred vama će se postaviti dilema: da li preći na levu obalu tzv. „male“ reke (koja se uliva u Jelašničku reku), preko metalnog mosta, dužine oko 40 m i na jednakoj visini iznad reke, ograđenog samo sa jedne strane; ili produžiti put polukružno, ali sa srcem na svom mestu, a ne u petama.

4

Neću vas lagati, bilo je to najstrašnijih i najdužih 40 metara u mom životu. Konačno, kada sam načinila i poslednji korak i prešla na drugu obalu vođena mojim saputnikom; bilo mi je sasvim jasno zašto njegovi drugovi ovaj most zovu „mudomer“.

5

A onda, sledi prva “nagrada” za uloženi napor i hrabrost: vodopadi „Tri vira“. Skriveni kutak u samoj „utrobi“ Besne Kobile. Vodopadi su povezani kaskadama, a ujedno su i poslednji koliko – toliko prohodni deo Jelašničke reke.

6

Prvi utisak nad prizorom je neopisiva sreća zbog skrivenosti ovog rajskog kutka. Što dalje od čoveka, što nedostupnije – tim bolje. Srećom, pa oni čija noga kroči ovde – planinari, biciklisti i drugi kojima je planina u srcu, imaju dovoljno svesti i zahvalnosti za ovakav dar prirode, te za sobom ostavljaju samo otiske svojih cipela.

Kada sam na početku ove priče spomenula mentalno “gorivo” potrebno za prelaženje ove staze do krajnjeg cilja – vodopada Damjanik, vodopadi “Tri vira” su tačka odakle počinjete da trošite to “gorivo”. Spremite se na gaženje kroz reku, klizavo kamenje, grebanje, hvatanje za bilo šta što vam se nađe na dohvat ruke. Preskakanje, zaobilaženje, podvlačenje, i po koji pad.

7

Kao maločas, na mostu zvanom “mudomer”, i ovde gubite pojam o vremenu, i svaki korak traje vam beskonačno dugo. Kada pomislite da će se Damjanik ukazati iza onog ćoška, grdno ćete se razočarati. Ipak, kada stresete sa sebe tu slabost čoveka naviknutog na komfor, i pogledate očima oko sebe, u vodi do kolena, setićete se zašto vi u stvari uživate u ovoj agoniji.

8

9

I, evo ga! Samo srce Besne kobile. Više ne obraćamo pažnju na mokre noge do kolena i umor u mišićima. Svaka ogrebotina, žulj, uzdah, svi oni minuti koji su trajali kao sati, a sati kao dani – sve to je opravdano sada, pred našim ciljem. Vodopad Damjanik.

1

Sedimo na steni preko puta vodopada, posmatrajući ovo čudo prirode visoko 7-8 metara, dok memorišemo svaki ugao okoline, ali okom. Fotoaparat, ipak, ne može da dočara stvarnu lepotu. Boje nisu iste, senke nisu iste, a na slikama se ni miris ove divljine ne oseća; i ne čuje huk vodopada.

Mojim insistiranjem, ne vraćamo se nazad istim putem. Priznajem, moje “mentalno gorivo” bilo je na rezervi za još jedan povratak preko reke. Biramo strmi uspon (oko 70%) kroz odlično markiranu bukovu šumu, zatim gaženje nepreglednih livada, divljih staza…

10

..i onih malo pitomijih.

11

Nakon više od 6 sati bez dodira sa bilo kakvim oblikom civilizacije, vraćamo se istoj.

12

Na ulazu u selo Nesvrta, naši “motori”, što oni u grudima, što u nogama, beležili su oko 25 km hoda kroz najskrivenije delove Besne kobile, a opet, daleko od njenog vrha.

Sunce na zalasku suši i poslednje “ostatke” Jelašničke reke sa naših gojzerica, a ja, u sebi – jer ne želim da priznam to na glas – jedva čekam da ponovimo ovu avanturu ispunjenu lepotom i agonijom u isto vreme.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>